Menu:

Садржај броја:

Високошколске библиотеке

Година V, Број 2

Војислав Јовановић Марамбо и српска народна књижевност

 

Војислав Јовановић Марамбо (1884-1968) био је свестрана личност и неуморни научни радник. Библиографија његових радова, веома је богата, како садржајем, тако и бројем јединица: био је историчар књижевности и то са посебним нагласком на проучавању народних умотворина, затим преводилац, публициста, библиограф , драмски писац-сатиричар, архивиста, дипломата, и надасве страствени колекционар књига и библиофил. Из његове биографије се може видети бројност и разноликост научних дисциплина које су биле предмет интересовања Војислава Јовановића (преводилаштво, публицистика, библиографија, историја светске књижевности, архивистика, политичка историја Србије, дипломатија), као и основно поље његовог научног рада, а то је проучавање народне књижевности.

У проучавању народних умотворина Јовановић је стављао тежиште на критичко испитивање њихове аутентичности, као и на истицање веза које је наша народна књижевност, посебно поезија, имала са европским књижевним романтизмом. Истраживања Војислава Јовановића у области наше усмене књижевности односила су се на проучавање рецепције српског фолклора у оквиру европског романтизма, затим на препознавање неаутентичних народних умотворина, као и на трагање за различитим варијантама народних песама. Посебну целину у оквиру обимне заоставштине Војислава Јовановића чини управо грађа о народној књижевности која се састоји од  рукописа и машинописа сопствених, у великој мери недовршених текстова, библиографских бележака, прекуцаних текстова народних песама и текстова о народној књижевности, као и исечака из часописа и новина.

У оквиру грађе из области проучавања народне књижевности, уз мноштво довршених и недовршених радова,  налази се и обиље истраживачког материјала сачињеног од рукописних бележака Војислава Јовановића. Овај рукописни материјал је сврстан у неколико фасцикли од којих је свака насловљена према теми на коју се односе белешке које се у њој налазе. Податак о времену настајања ових бележака дао је сам Јовановић, и то 26. новембра 1956. написавши:“Овај сам посао започео пре рата, али прекинуо. Мислим да би било корисно да се настави“. Белешке у поменутим фасциклама се односе на рецепцију наше народне поезије од стране других европских народа, са посебним освртом на превођење српских народних песама на друге, углавном европске језике. Јовановић у овим белешкама даје библиографске податке о преводима и преводиоцима наше народне поезије, као и о текстовима страних проучавалаца српске народне књижевности. Предмет Јовановићевог научног интересовања су били и текстови домаћих и страних аутора чија је тема утицај наше народне поезије на народну и уметничку књижевност других народа, тј. узајамне књижевне везе и сличност мотива у усменој књижевности различитих народа.

Архивска грађа у оквиру личног фонда Војислава Јовановића разврстана је у седам група (лична документа, имовинско-правна документа Војислава Јовановића, имовинско-правна документа породице Јовановић, документа делатности, преписка, документа сродника творца фонда и исечци) унутар којих су формиране подгрупе. Документација о рецепцији српске народне поезије сврстана је у подгрупу са целокупном грађом о народној и уметничкој књижевности која се, уз грађу из области архивистике, историје и позоришне уметности, налази у великој групи коју чине документа делатности. Ова грађа је распоређена у девет тематских целина и свртстана у десет фасцикли са укупно 2135 листова рукописа и 142 исечка из новина и часописа.

Фасцикле под називима „Немачки 1“ и „Немачки 2“ садрже рукописне белешке Војислава Јовановића које се односе на текстове, углавном немачких, проучавалаца народне књижевности који се баве односом немачке књижевне и културне јавности према српској народној поезији, као и утицајем српске народне поезије на немачку писану књижевност. Неретко, ови радови се баве и проучавањем немачко-српских културно-историјских веза уопште, као и приказима рада појединих немачких проучавалаца српске народне поезије. Јовановић у својим белешкама наводи и библиографске податке о поменутим текстовима – даје информације о томе где су текстови одштампани на немачком језику, као и где су одштампани преводи текстова на српски језик. Посебну пажњу у својим белешкама Јовановић поклања подацима о преводима наших народних песама на немачки језик, као и o преводиоцима. Поред српске народне поезије, у белешкама се говори и о српско-хрватској, словенској, босанској и муслиманској народној поезији. Посебну вредност ових бележака чине Јовановићеве дуже или краће напомене које откривају његов однос према тексту о којем је реч или о његовом аутору.   

У фасцикли под називом „Чешки“ налазе се рукописне белешке Војислава Јовановића о српским проучаваоцима чешке уметничке књижевности и чешког става о нашој, тј. тадашњој југословенској књижевности, као и о чешким проучаваоцима утицаја српске народне поезије на словенску књижевност уопште. Поред података о преводима српске народне поезије на чешки, ове белешке садрже и податке о чешким преводима бугарске народне поезије.

Фасцикла са називом „Словеначки“ садржи белешке о преводима и преводиоцима српске народне поезије на лужичко-српски, словачки и пољски језик. Белешке се односе на текстове и ауторе који се баве проучавањем српских народних песама, нарочито њиховим утицајем на писану књижевност поменутих народа. Јовановић је у својим наводима настојао да осветли однос културне и литерарне јавности појединих народа према српској усменој традицији и забележи што више имена проучавалаца и преводилаца српског народног песништва. Такође, трагао је за текстовима који се баве истраживањем узајамних културних и књижевних веза српског и неког другог народа. Белешке сличне садржине налазе се и у фасцикли под називом „Украјински-белоруски“.

Белешке које је Јовановић груписао у једну целину и назвао „Талијански“садрже податке о текстовима који се баве српско-италијанским књижевним везама. Ови текстови се, према теми и ауторима, могу поделити на:

- текстове италијанских аутора о српској, српско-хрватској и „слављанској“ народној поезији;
- текстове наших аутора о рецепцији српске народне поезије у Италији;
- текстове наших и италијанских аутора о преводима и преводиоцима српске народне поезије на италијански језик;
- текстове италијанских аутора који се, поред српском, баве и руском, бугарском и чешком народном поезијом и
- текстове о Алберту Фортису и његовом односу према српској народној поезији.

Поред података о поменутим стручним радовима, Јовановић у овим белешкама наводи и наслове италијанских часописа који се баве српском и хрватском, како усменом, тако и писаном књижевношћу. Посебну занимљивост ових бележака чине подаци о преводима српске народне поезије на латински језик.

Посебну групу чине белешке посвећене односу енглеских, норвешких и данских слависта према српској народној поезији. Ове белешке су груписане у три целине и насловљене „Енглески“, „Старонорвешки-новонорвешки-исландски“ и „Дански“. У њима Јовановић износи податке о текстовима енглеских, шкотских, норвешких, холандских и данских аутора о српској и хрватској народној књижевности, као и о преводима српске и хрватске народне прозе и поезије на поменуте језике.

Војислав Јовановић је, судећи према обиму бележака, посебну пажњу поклањао изучавању српске народне књижевности у оквиру руске и француске славистике. Он је у својим белешкама истакао да су српске народне песме проучавали и преводили Пушкин, Достојевски, Гогољ, Чернишевски и Баљмонт. У фасцикли под називом „Руски“ Јовановић је дао податке о:

- руским и српским преводиоцима српских народних песама на руски језик (уз ове податке Јовановић је износио и сопствене ставове о поменутим преводима);
- текстовима који се баве односом српске народне поезије и усмене и писане књижевности словенских народа;                        
- руским часописима у којима се могу наћи текстови о српској народној поезији;
- текстовима руских аутора који се баве проучавањем српске, хрватске, бугарске и македонске народне књижевности, историје Срба и Бугара, као и древене религије Словена и
- приказима наших аутора који су писали о текстовима руских слависта о српској народној поезији.

Белешке о односу француских слависта према српској народној поезији (фасцикла „Француски“) Јовановић је, чини се, са посебном пажњом, средио абецедно према именима аутора који се у њима помињу. Подаци у овим белешкама односе се на:

- преводе српских народних песама на француски језик;
- текстове француских проучавалаца српске народне поезије (уз ове податке Јовановић је давао сопствене критичке коментаре и ставове), али и српске историје и религије;
- текстове наших аутора о узајамним књижевним везама српске народне поезије и француске „витешке књижевности“, као и о њеном утицају на француску писану књижевност, превасходно на песнике француског романтизма;
- приказе наших и француских аутора који су писали о радовима француских слависта чија је тема била српска народна поезија;
- текстове француских аутора о српској писаној књижевности и
- дела француске књижевности инспирисана начином живота српског народа.

У овим белешкама Јовановић наглашава позитиван однос француске културне јавности према Србима и Србији почетком 20. века наводећи као један од примера установљавање свечаности у француским школама од 26. марта 1915. године у част Србије.

У  мањем обиму Јовановић се бавио изучавањем превода и преводилаца српске народне поезије на: шпански, португалски, румунски, словеначки, мађарски, албански, новогрчки, турски, јерменски, па чак и на есперанто, арапски, индијски и јапански, као и текстовима проучавалаца српске народне поезије са ових језичких подручја.

Војислав Јовановић је у својим белешкама навео низ занимљивих података о интересовању других народа за српску народну књижевност. Забележио је да је до 20. децембра 1960. године српску народну поезију преводило 538 преводилаца на 33 језика.Такође, саставио је и попис библиографских извора, тј. библиографија и часописа у којима се налазе подаци о текстовима или сами текстови о српској народној поезији. Војислав Јовановић је на тај начин, истражујући тему рецепције српске народне поезије од стране других народа, дао свој, нажалост недовољно сагледан,  допринос развоју српске компаратистике.

Јасна Чанковић,
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“,
Београд